Parlamentarna demokratija

Moja baba je imala blizu 90 godina kada je u Srbiji zaživela parlamentarna demokratija. Sećam se da mi je tada, prilikom jedne posete, važno i mudro saopštila:

„Mi smo pošteni ljudi (misleći na sebe i dedu), uvek glasamo za vlast! Nikad za opoziciju!“

Gledam danas na FB fotografije sa jednog, za instituciju u kojoj sam zaposlena, „važnog  i sudbonosnog“  događaja. Na fotografijama odabrana garnitura rukovodilaca naše ustanove, sa garniturom rukovodilaca našeg lepog grada. Nasmejani, rasvirani i raspevani (pripremljen je za to prijateljsko druženje i prigodan umetnički program). Vladajuća garnitura naše ustanove puna hvalospeva o vladajućoj garnituri našeg grada. Iz svake rečenice vrišti neskrivena preporuka (upućena valjda nama neosveštenim, radnicima) za glasanje na ovogodišnjim izborima.

A zaklela bih se da su koliko juče bili ljuti partijski neprijatelji.

Inače, vladajuća kasta naše ustanove promenila je partijskih članskih karata onoliko koliko je bilo i smena vlasti.

Znaju ljudi red (ko i moja baba) – da pošten svet uvek podržava vlast!

Bez raspleta

Još jedan dijalog gluvih telefona.

Ukopani svako u svoj rov,

okamenjene pozicije do krvi branimo.

Svi potresi što nas od utrobe zemlje,

pa do Vasione razapeše,

ni pedalj nas približili nisu.

Riposta – kontra – riposta …

Još jedan poraz prerušen u remi.

U zgrčenom dlanu

kradom prebrojavamo pirove pobede  

i par zarđalih kovanica.

Premalo za nastavak,

za odustajanje –  još manje.

Golub

Sretnemo se, s vremena na vreme,

u okviru prozora što uramljuje parče neba,

krov jedne zgrade i telefonsku žicu.

Dva tamna oka upadnu drsko,

nesputanom radoznalošću, u moj krevet,

dok vojnički skačem u stav „MIRNO!“ na komandu alarma.

I osetim blagu zavist pri pomisli na panoramu

što puca sa telefonske žice,

odeću za sve prilike i godišnja doba

i dane bez sata.

Gospel uspavanka

Noć je polako napuštala pozorište senki. Mesec je bledeo i rasplinjavao se u plavičastoj izmaglici, najavljujući dolazak zore i preplavljujući me panikom zbog neprospavane noći. Nesanica ume baš da tiraniše i iznervira. Trud da ulovim san je najbeskorisnija moguća opcija za kojom stihijski uvek posežem u ovakvim trenucima. Krevet postaje  bolno neudoban i tvrd, prava fakirska postelja. Opsedaju me misli koje ne želim. Teram ih, guram od sebe, ali vraćaju se i lepe, iznova i iznova.

Ustajem da otvorim prozor. Oštar talas zimskog vazduha zapljuskuje me žestoko, gotovo me odgurnuvši od okna svojom silinom. Brzo se zavlačim ponovo pod pokrivač. Zajedno sa svežinom, kroz odškrinuto okno u sobu ulazi nedefinisano komešanje, smesa šumova i zvukova. Osluškujem ih. U daljini čujem kreštav glas neke čudne ptice. Sapatnica, kakva li nju muka tera u ovo gluvo doba?

A onda iznenada, toliko da u trenu zaboravljam studen što me poliva, nestvarno kao sa drugog sveta, iz haotičnog komešanja izdvaja se zvuk poznate melodije. Usamljen glas i molitva što lebdi kroz noć. Vetar je povremeno približava i udaljava, na momente je čujem sasvim jasno, a zatim se na momente potpuno gubi. Hipnotišuće mi veže pažnju.  Kao da povod ove igre žmurke sa snom ima unapred planiranu tajanstvenu svrhu i ishod, kao da sam, ne znajući, sve vreme tragala i nadala se upravo njoj, kao pružena prijateljska ruka, koja me poznaje bolje nego što sama sebe poznajem – miluje me po kosi, privija na tople grudi, majčinski mi se smeši i šapuće: „Tu sam!“. Promukao glas tamnopute pevačice, zadebljao i ogrubeo od tuge o kojoj nariče, uzdiže me i nosi do nestvarnih predela – do nepreglednih polja pamuka zalivenih znojem i drvenih sirotinjskih koliba. I šapuće – bol ima uvek isto lice, isto izvorište i ishod. Kada se sretnu dve boli, prepoznaju se.

Ne sećam se kada je stigla zora. Negde između nasumično izmešanih prizora plavičaste izmaglice i veličanstvenog leta nad poljima pamuka, prevario me san.

„Lord don’t move the mountain,
But give me strength to climb it
Please don’t move that stumbling block,
But lead me Lord around it…“

Uteha

U zemlji skrovitoj nedolaznoj, duša tamnicu iskopa

tajne da odlaže. 

Al` proklija seme tajnovito,

iz njega drvo izniče, do neba se vinu.

Od debla ruka nevidljiva izdelja čarobnu sviralu…

I dunu vetar kroz vitku cevčicu, polomi okove,

oslobodi tajne zatamničene.

Oživeše, krila dobiše, zapevaše najlepšu pesmu.

Doleteše dušu da miluju.

Prohodavanje

Na meni je sada bilo da ispunim obećanja izrečena u trenucima teških saznanja, tuge i utehe – da će se život nastaviti, manje-više, kao ranije.„Jedemo da bismo živeli, a ne obrnuto“, zaključivala sam naglas, bodreći ni sama ne znam koga više od nas dvoje, verujući kako sam u njegovom ćutanju našla odobravanje. Da li se zaista složio ili se uzdržavao osećajući kako je meni ohrabrenje možda i potrebnije nego njemu. Ali testirao je ipak revnosno i neprekidno u predstojećim danima moja obećanja, nevešto prikrivajući sumnje u izrečeno, dok su iskušenja izvirala jedno za drugim, množeći se i sustižući, mnogo češće i izazovnije nego što sam mogla i pretpostaviti.

Razgovori uz kaficu, ćaskanje uz piće i grickalice, proslave rođendana, svadbe, praznici uz bahate gomile hrane i pića… Povezivanje s ljudima neprekidno povezujemo uz ritualne gastronomske užitke. Animalni deo čovekove prirode, možda najistrajnije isplivava kroz ove svakodnevne rituale zadovaljavanja najordinarnijih potreba. Toliko su nam usta puna duhovnosti, a ne umemo da se poradujemo jedni drugima dok u njih ne ubacimo nešto što se može sažvakati. Uz ovu, za mene nesretnim okolnostima iznenada ogoljenu činjenicu, otvorio se rebus: kako biti deo, a biti isključen, učestvovati, a biti izopšten? Valja naučiti hodati s protezama, sustizati i držati korak u društvu gde svi trče. Koje manevre i trikove primeniti, a ne zaostati i zapasti u razočarenje?

Jednoga dana, verovatno će i on biti umoran od ljudi, lažnog zajedništva, svekolikog šarenila,  cirkusa, jeftinih slavlja i patvorene radosti i izbegavati ih. Jednoga dana, verovatno će zaključiti da ljudi nisu bog zna kakvo društvo i da je najprijatnije ispoštovati ih s bezbedne distance. Ali do tada, on mora proći svoj put i zaključke izvoditi sam. Uskraćivanje tog iskustva moglo bi mu naneti mnogo ozbiljniju neravnotežu od one koja se očitava na displeju glukometra.

Danse Macabre

„Plašiš li se mraka?“

„Samo onog iz kog se ne nazire put ka svetlu.“

„A smrti?“

„Ko zna šta je život, a šta smrt?“

“ …Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamislive, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reči–smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo–igra.“

“ …I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.“

“ …Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti, a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.“

“ …Sto života osećala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela. Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.“

I. Andrić, Aska i vuk

∗∗∗

Jednog popodneva, polovinom oktobra, na odeljenju endokrinologije dečije bolnice u Novom Sadu, sedela sam i tresla se od hladnoće. Ali ne od hladnoće koja je dolazila spolja, nego od hladnoće koja dolazi iz najdubljih slojeva prestravljenog bića, dok se moj život uzdrman potresom najjače magnitude, cepao na dva dela. Posle takvih potresa svi kalendari gube važnost, jer vreme se od tada računa samo na jedan način – pre i posle. I od tada, od tog trenutka, računajući prema jedinoj logičnoj i meni bliskoj jednačini, po kojoj život ne može biti ništa drugo do san o sreći, moj život je okončan.